- И? – једино што је могла прозборити од шока.
- Напустио сам! Немам више живаца да трошим на банду!
- Шта ћемо онда да радимо? Добро и сам знаш да ја посла немам, не само што не могу у струци нешто да нађем, него би ми требала веза за било шта. А и бебу треба неко да чува... – одмах се „наоблачила“, с разлогом брине.
- Снаћи ћемо се... Имамо луфта 2-3 месеца, ваљда ћу дотад наћи нешто ново.
- Како? Кад је тако у Звезди, како ли је тек у другим клубовима? Тек они немају пара, још им само ти фалиш.
Настаде нека мучна тишина, ипак, обоје смо свесни тежине ситуације.
- А иностранство? – прекиде она. - Ипак си познат у домаћим оквирима као одличан тренер млађих категорија, можда би могло то да прође и негде преко?
- Изгледа да ће нам то бити прва варијанта... – нерадо признајемо, јер ипак желимо да дамо све од себе да останемо у Србији, упркос општој ситуацији.
***
После пуне корпе неуспелих апликација, коначно нешто то би могло да буде добра прича. Истина, пут је далек, а клуб у најнижем рангу. Али, мука је притегла, нема бирања, узми шта ти је понуђено. Још само да прође добро разговор са послодавцем, па да кренемо да бринемо друге бриге. Одлука је била тешка, али ипак смо се сложили. Идемо у Глазгов! Тотално другачија средина од ове наше, једино што је колико-толико добро је што говоримо енглески, па ћемо барем моћи да се споразумемо, мада привикавање и на њихом крајње чудни нагласак неће бити баш једноставно. Нови клуб – Квинс Парк! Први који ћу самостално водити, а главни задатак је производња нових играча за шкотски фудбал. Резултати и нису у првом плану, јер клуб функционише на аматерским основама. Ипак, трошкове мог ангажмана преузеће Савез, јер не могу да радим само за кикирики. Упркос статусу клуба, никако се не смем играти са толиком историјом, обавеза ми је да најстарији клуб ван Енглеске и десетоструког освајача Купа барем одржим на респектабилном нивоу. Хампден Парк мора остати угледна келтска кућа!
