Pogledi na fudbal Ivana Tomića
Kako će igrati Partizan pod palicom novog šefa, koju formaciju će on koristiti i kakve igrače voli...
Napred, Partizan!
Kao u navijačkom sloganu Grobara, jetko i efektno, igraće crno-beli pod komandom Ivana Tomića. Ili bi makar trebalo da igraju ako novi šef struke ostane dosledan sebi i ne počne, poput njegovih prethodnika, da izmišlja nezamislivo.
Bude li povlačio iste poteze, ili makar slične kao u periodu kada je, kao sportski direktor, postavio temelje šestogodišnjoj dominaciji Parnog valjka (2008-2013), imaće navijači s južne tribine stadiona u Humskoj 1 najpre povod da se na nju vrate, a onda da sa nje zaurlaju te dve reči. Proste za izgovor, vraški teške za pretvaranje u stvarnost:
„Napred, Partizan“.
Navijačka zapovest, decenijski oblikovana ne samo na stadionu, već i u modelu igre započetom od Franja Glazera, koja se uprkos onima koji su poželeli da je menjaju održala do danas, odlikuje Ivana Tomića – 44. trenera u istoriji Partizana. Nekadašnjeg kapitena, vernog tradiciji, za koga mnogi pretpostavljaju da će Partizanu vratiti ideju, stil, organizaciju i pre sve svega smisao. Sve ono što mu je nedostajalo kod Zorana Milinkovića i Ljubinka Drulovića.
Ako je poslednji put igrao agresivno, pravi takmičarski fudbal, u eri Marka Nikolića, a ultraofanzivan i „do koske“ direktan kad je svlačionicu držao pod ključem Aleksandar Stanojević, onda je Ivan Tomić – da, baš on – prototip čoveka sposobnog da te dve fizionomije uklopi u jedno i donese Partizanu vrcavost s jedne i stabilnost s druge strane terena da tako „pomireni“ stilovi iznedre početak nove epohe u funkcionisanju sportskog sektora kluba sa Topčiderskog brda.
Ivan Tomić će u Partizanu prvo promeniti formaciju. Od Milinkovićeve 4-3-3, koja se tokom sezone pretvorila u 4-čik pogodi-kako igramo dalje, preko Drulovićeve (ah, Drulovićeve) dekadentne 4-2-3-1, vratiće crno-bele na jedini logičan i u klupskim almanasima zapisan princip funkcionisanja: 4-1-3-2.
Partizan sa jednim zadnjim veznim i dva napadača. To dugo nije bilo.
A da bi se shvatilo da će napadati sve vreme, valja podsetiti da je upravo Ivan Tomić uticao i na trenersku karijeru Miroslava Đukića, koji možda nikad ne bi napravio ni izbliza velike rezultate da iznad sebe nije imao sportskog direktora Partizana. Bilo je leto 2007, Parni valjak se posle havarije u prethodnoj sezoni za novu spremao u Holandiji. Doveo je, između ostalog Antonela Žuku, Almamija Moreiru i Lamina Dijaru – za koga su čak pojedinci tvrdili da nikad neće postati igrač – i noć pred jednu kontrolnu utakmicu zapodenuo razgovor ne sluteći da će, zapravo, okrenuti istoriju Partizana.
„Dobro, Đuka, kako si planirao da igraš?“, pitao je, više prijateljski, ali ipak s pozicije direktora Tomić Đukića.
„Pa... Mislio sam da stavim Jovetu u napad, Diju možda na krilo.“
„Šta, na krilo? Nećeš sa dva napadača?“
„Nisam tako zamislio.“
„Vidi, igraj sa dva napadača. Joveta i Dija.“
„Kako s dva?“
„Tako, lako, s dva. Tako Partizan mora da igra.“
„Ali...“
„Šta 'ali'?“
„Ali da li to oni mogu?“
„Vidi, oni mogu. A ti moraš. Ili ćeš igrati tako ili više nećeš biti trener Partizana.“
I bi tako. Priteran uza zid, a ne toliko svojom genijalnošću, Miroslav Đukić je upario Stevana Jovetića i Lamina Dijaru, a ovaj tandem za sezonu zbirno dao 31 gol i upisao 17 asistencija. Mahom, jedan drugom.
Partizan je osvojio titulu. Posle dve sušne godine. Njoj pridodao i Kup Srbije. Između ostalog, zbog činjenice da je upravo Ivan Tomić skovao taktiku koja sa ispostavila kobnom za Crvenu zvezdu u dramatičnom polufinalu, kad je na Marakani večiti rival savladan rezultatom 3:2, golovima Lamina Dijare (dva) i Stevana Jovetića. A pre svega savetima kojima je noć pred duel igran 16. aprila 2008. počastio Đukićevog zimskog naslednika Slavišu Jokanovića.
„Sutra sa dva špica, a?“
„Ta... ne znam...“
„Kako ne znaš?“
„Ne znam da li baš sa dva protiv Zvezde.“
„Slušaj me, stavi Jovetu i Diju napred, ali napravi dva bloka pozadi. Jedan za njihove napadače, drugi za vezni red. Poenta je da Kastiljo, Milovanović i Milijaš dobiju što manje lopti, jer su s njom opasni. Pusti štopere da im vode igru. Dobri su Gaj i Tomović u skoku, ali 'tanki' na zemji. Zbuniće se, neće znati šta s loptom kad budu videli da nemaju kome da je predaju. Napucaće je napred. A onda nek naši što pre prebace do Jovete i Dije. Videćeš.“
„Dobro.“
Jokanović promeni plan. Bilo je 2:0 za Partizan posle 22 minuta igre, a 3:2 na kraju. Dijara je dao dva i namestio jedan, a Jovetić uz gol zabeležio asistenciju.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=GBe0aySPSO4[/youtube]
Takav fudbal, u kome čita protivnika, ali ne odustaje od ambicije da ga napadne, odlikuje Ivana Tomića. S tim da su za takav fudbal Partizanu potrebn(ij)i igrači koje danas nema. Ili će bez njih ostati tokom prelaznog januarskog roka. Zato u njemu, pod oznakom hitno, mora da dovede još bar dva štopera (s tim da želi jednog iskusnog), isto toliko „brzanjca” po krilu – kakav je u Tomićevom direktorskom mandatu bio Zoran Tošić – jednog zadnjeg veznog daleko boljeg od Marka Jevtovića ili da samom Marku Jevtoviću objasni kako je u to vreme znatno mlađi Radosav Petrović postao reprezentativac, zatim da preseče da li Stefan Babović ostaje ili mu je potreban novi organizator igre i odluči jesu li Valeri Božinov i Abubakar Oumaru napadački tandem ili mora da se kupuje novi.
Ono što je izvesno jeste da će Tomić maksimalnu pažnju i minutažu pokloniti deci Partizana, školovanoj u „Zemunelu“. Pre svega se to odnosi na Sašu Lukića, Miroslava Bogosavca i Miladina Stevanovića (bili ustupljeni Teleoptiku, vraćaju se u prvi tim) kao što je nekad učinio sa Ademom Ljajićem, jer oni koje pamćenje služi setiće se da je upravo Ivan u leto 2008. prekomandovao tada samo talentovanog Novopazarca u prvi tim, a ovaj šest meseci kasnije potpisao za Mančester junajted.
Sam Tomić prilično precizno je umeo da se izjasni o ideji igre kakvu želi da stvori. Tu skicu imao je u glavi znatno pre nego što je promovisan u naslednika. Ona je ocrtana u onom uskliku:
„Napred, Partizan.“
„Ne govorim o aktuelnom trenutku, nego uopšteno i vanvremenski – Partizan mora uvek da igra lepršavo, da ga krasi ideja, vic, da pruži navijačima spektakl. Kad gledam crno-bele u Superligi, želim da primetim razliku kakvu uočavam na našim utakmicama u inostranstvu. Ako tada dolazi do izražaja razlika u kvalitetu evrospkih ekipa u odnosu na Partizan, onda je prirodno da od mog kluba očekujem da dominira na svakoj utakmici u Srbiji, postigne najmanje po tri gola svakome. A usput, da emituje energiju zbog koje će navijač poželeti da dođe i na naredni meč, bez obzira da li je rival Zvezda ili Radnički iz Kragujevca“, pričao je Tomić za naš portal pre skoro dve godine.
Jasno uočljiv problem sa kojim će se Ivan Tomić suočiti nije toliko u 26 bodova zaostatka u odnosu na Crvenu zvezdu (Partizan je odavno izgubio titulu) – čak se može reći da ima sjajnu startnu poziciju da bez pritiska sprema tim za narednu sezonu – već činjenica da maltene nema ozbiljnog iskustva u bavljanju trenerskim pozivom. Ako se vođenje kadetske, potom i omladinske reprezentacije Srbije (u kojoj je upario Ivana Šaponjića i Luku Jovića čineći ih ubitačnim tandemom) kao i dvomesečni staž u Teleoptiku mogu smatrati nedovoljno ozbiljnim poslom, onda se može konstatovati da novi trener crno-belih tek sad ulazi u avanturu svog života. Sa jasnom idejom da ne da na sebe. Jer nije dao ni kao igrač, a kamoli sportski direktor.
Uostalom, potrebno je imati onu stvar, pa Draganu Đuriću na vrhuncu moći otkazati poslušnost i u izborima za predsednika Partizana i te 2009. podržati, sa funkcije sportskog direkotora, protivkandidata Sava Miloševića. Takva odlučnost, pomalo svojeglavost, pomalo pribranost i racionalnost, ali i usklik otpora koji je izbio iz rečenice „potrebne su nam nove ideje“ definišu Ivana Tomića kao čoveka spremnog da podvikne i ono:
„Napred, Partizan!“
Kako će igrati Partizan pod palicom novog šefa, koju formaciju će on koristiti i kakve igrače voli...
Napred, Partizan!
Kao u navijačkom sloganu Grobara, jetko i efektno, igraće crno-beli pod komandom Ivana Tomića. Ili bi makar trebalo da igraju ako novi šef struke ostane dosledan sebi i ne počne, poput njegovih prethodnika, da izmišlja nezamislivo.
Bude li povlačio iste poteze, ili makar slične kao u periodu kada je, kao sportski direktor, postavio temelje šestogodišnjoj dominaciji Parnog valjka (2008-2013), imaće navijači s južne tribine stadiona u Humskoj 1 najpre povod da se na nju vrate, a onda da sa nje zaurlaju te dve reči. Proste za izgovor, vraški teške za pretvaranje u stvarnost:
„Napred, Partizan“.
Navijačka zapovest, decenijski oblikovana ne samo na stadionu, već i u modelu igre započetom od Franja Glazera, koja se uprkos onima koji su poželeli da je menjaju održala do danas, odlikuje Ivana Tomića – 44. trenera u istoriji Partizana. Nekadašnjeg kapitena, vernog tradiciji, za koga mnogi pretpostavljaju da će Partizanu vratiti ideju, stil, organizaciju i pre sve svega smisao. Sve ono što mu je nedostajalo kod Zorana Milinkovića i Ljubinka Drulovića.
Ako je poslednji put igrao agresivno, pravi takmičarski fudbal, u eri Marka Nikolića, a ultraofanzivan i „do koske“ direktan kad je svlačionicu držao pod ključem Aleksandar Stanojević, onda je Ivan Tomić – da, baš on – prototip čoveka sposobnog da te dve fizionomije uklopi u jedno i donese Partizanu vrcavost s jedne i stabilnost s druge strane terena da tako „pomireni“ stilovi iznedre početak nove epohe u funkcionisanju sportskog sektora kluba sa Topčiderskog brda.
Ivan Tomić će u Partizanu prvo promeniti formaciju. Od Milinkovićeve 4-3-3, koja se tokom sezone pretvorila u 4-čik pogodi-kako igramo dalje, preko Drulovićeve (ah, Drulovićeve) dekadentne 4-2-3-1, vratiće crno-bele na jedini logičan i u klupskim almanasima zapisan princip funkcionisanja: 4-1-3-2.
Partizan sa jednim zadnjim veznim i dva napadača. To dugo nije bilo.
A da bi se shvatilo da će napadati sve vreme, valja podsetiti da je upravo Ivan Tomić uticao i na trenersku karijeru Miroslava Đukića, koji možda nikad ne bi napravio ni izbliza velike rezultate da iznad sebe nije imao sportskog direktora Partizana. Bilo je leto 2007, Parni valjak se posle havarije u prethodnoj sezoni za novu spremao u Holandiji. Doveo je, između ostalog Antonela Žuku, Almamija Moreiru i Lamina Dijaru – za koga su čak pojedinci tvrdili da nikad neće postati igrač – i noć pred jednu kontrolnu utakmicu zapodenuo razgovor ne sluteći da će, zapravo, okrenuti istoriju Partizana.
„Dobro, Đuka, kako si planirao da igraš?“, pitao je, više prijateljski, ali ipak s pozicije direktora Tomić Đukića.
„Pa... Mislio sam da stavim Jovetu u napad, Diju možda na krilo.“
„Šta, na krilo? Nećeš sa dva napadača?“
„Nisam tako zamislio.“
„Vidi, igraj sa dva napadača. Joveta i Dija.“
„Kako s dva?“
„Tako, lako, s dva. Tako Partizan mora da igra.“
„Ali...“
„Šta 'ali'?“
„Ali da li to oni mogu?“
„Vidi, oni mogu. A ti moraš. Ili ćeš igrati tako ili više nećeš biti trener Partizana.“
I bi tako. Priteran uza zid, a ne toliko svojom genijalnošću, Miroslav Đukić je upario Stevana Jovetića i Lamina Dijaru, a ovaj tandem za sezonu zbirno dao 31 gol i upisao 17 asistencija. Mahom, jedan drugom.
Partizan je osvojio titulu. Posle dve sušne godine. Njoj pridodao i Kup Srbije. Između ostalog, zbog činjenice da je upravo Ivan Tomić skovao taktiku koja sa ispostavila kobnom za Crvenu zvezdu u dramatičnom polufinalu, kad je na Marakani večiti rival savladan rezultatom 3:2, golovima Lamina Dijare (dva) i Stevana Jovetića. A pre svega savetima kojima je noć pred duel igran 16. aprila 2008. počastio Đukićevog zimskog naslednika Slavišu Jokanovića.
„Sutra sa dva špica, a?“
„Ta... ne znam...“
„Kako ne znaš?“
„Ne znam da li baš sa dva protiv Zvezde.“
„Slušaj me, stavi Jovetu i Diju napred, ali napravi dva bloka pozadi. Jedan za njihove napadače, drugi za vezni red. Poenta je da Kastiljo, Milovanović i Milijaš dobiju što manje lopti, jer su s njom opasni. Pusti štopere da im vode igru. Dobri su Gaj i Tomović u skoku, ali 'tanki' na zemji. Zbuniće se, neće znati šta s loptom kad budu videli da nemaju kome da je predaju. Napucaće je napred. A onda nek naši što pre prebace do Jovete i Dije. Videćeš.“
„Dobro.“
Jokanović promeni plan. Bilo je 2:0 za Partizan posle 22 minuta igre, a 3:2 na kraju. Dijara je dao dva i namestio jedan, a Jovetić uz gol zabeležio asistenciju.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=GBe0aySPSO4[/youtube]
Takav fudbal, u kome čita protivnika, ali ne odustaje od ambicije da ga napadne, odlikuje Ivana Tomića. S tim da su za takav fudbal Partizanu potrebn(ij)i igrači koje danas nema. Ili će bez njih ostati tokom prelaznog januarskog roka. Zato u njemu, pod oznakom hitno, mora da dovede još bar dva štopera (s tim da želi jednog iskusnog), isto toliko „brzanjca” po krilu – kakav je u Tomićevom direktorskom mandatu bio Zoran Tošić – jednog zadnjeg veznog daleko boljeg od Marka Jevtovića ili da samom Marku Jevtoviću objasni kako je u to vreme znatno mlađi Radosav Petrović postao reprezentativac, zatim da preseče da li Stefan Babović ostaje ili mu je potreban novi organizator igre i odluči jesu li Valeri Božinov i Abubakar Oumaru napadački tandem ili mora da se kupuje novi.
Ono što je izvesno jeste da će Tomić maksimalnu pažnju i minutažu pokloniti deci Partizana, školovanoj u „Zemunelu“. Pre svega se to odnosi na Sašu Lukića, Miroslava Bogosavca i Miladina Stevanovića (bili ustupljeni Teleoptiku, vraćaju se u prvi tim) kao što je nekad učinio sa Ademom Ljajićem, jer oni koje pamćenje služi setiće se da je upravo Ivan u leto 2008. prekomandovao tada samo talentovanog Novopazarca u prvi tim, a ovaj šest meseci kasnije potpisao za Mančester junajted.
Sam Tomić prilično precizno je umeo da se izjasni o ideji igre kakvu želi da stvori. Tu skicu imao je u glavi znatno pre nego što je promovisan u naslednika. Ona je ocrtana u onom uskliku:
„Napred, Partizan.“
„Ne govorim o aktuelnom trenutku, nego uopšteno i vanvremenski – Partizan mora uvek da igra lepršavo, da ga krasi ideja, vic, da pruži navijačima spektakl. Kad gledam crno-bele u Superligi, želim da primetim razliku kakvu uočavam na našim utakmicama u inostranstvu. Ako tada dolazi do izražaja razlika u kvalitetu evrospkih ekipa u odnosu na Partizan, onda je prirodno da od mog kluba očekujem da dominira na svakoj utakmici u Srbiji, postigne najmanje po tri gola svakome. A usput, da emituje energiju zbog koje će navijač poželeti da dođe i na naredni meč, bez obzira da li je rival Zvezda ili Radnički iz Kragujevca“, pričao je Tomić za naš portal pre skoro dve godine.
Jasno uočljiv problem sa kojim će se Ivan Tomić suočiti nije toliko u 26 bodova zaostatka u odnosu na Crvenu zvezdu (Partizan je odavno izgubio titulu) – čak se može reći da ima sjajnu startnu poziciju da bez pritiska sprema tim za narednu sezonu – već činjenica da maltene nema ozbiljnog iskustva u bavljanju trenerskim pozivom. Ako se vođenje kadetske, potom i omladinske reprezentacije Srbije (u kojoj je upario Ivana Šaponjića i Luku Jovića čineći ih ubitačnim tandemom) kao i dvomesečni staž u Teleoptiku mogu smatrati nedovoljno ozbiljnim poslom, onda se može konstatovati da novi trener crno-belih tek sad ulazi u avanturu svog života. Sa jasnom idejom da ne da na sebe. Jer nije dao ni kao igrač, a kamoli sportski direktor.
Uostalom, potrebno je imati onu stvar, pa Draganu Đuriću na vrhuncu moći otkazati poslušnost i u izborima za predsednika Partizana i te 2009. podržati, sa funkcije sportskog direkotora, protivkandidata Sava Miloševića. Takva odlučnost, pomalo svojeglavost, pomalo pribranost i racionalnost, ali i usklik otpora koji je izbio iz rečenice „potrebne su nam nove ideje“ definišu Ivana Tomića kao čoveka spremnog da podvikne i ono:
„Napred, Partizan!“
