Na stolu su mi tri ponude koje sam odštampao sa svog mejla. Svaka od njih ima svoje prednosti i mane. Prva je iz Kine, gde me čeka ogromna plata i luksuzan život. Druga je iz Španije, gde me zove Deportivo, klub koji je nekad bio prvak Španije i koji ima bogatu istoriju. Treća je iz Italije, gde me čeka Parma, klub koji pokušava da se vrati u Seriju A.
Odlučujem da odbijem ponudu iz Kine. Iako je novac primamljiv, znam da tamo neću naći pravi fudbal. Ne želim da prodam svoju strast za materijalne stvari. Zgužvam papir sa ponudom i bacim ga sa terase. Dok papir pada, razmišljam koga da izaberem: Deportivo ili Parma.
Ostaju mi dve ponude: Deportivo i Parma. Teško mi je da se odlučim. Sećam se kako su igrali protiv Milana u četvrtfinalu Lige šampiona 2003/04, kako su napravili senzaciju i pobedili ih sa 4:0 u revanšu na Riazoru , kako su imali sjajne igrače poput Valerona i Tristana. To je bila sjajna utakmica… Ni danas mi nije jasno kako su uspeli da završe u trećoj ligi. Međutim, nakon što sam malo bolje pogledao njihovu situaciju, shvatio sam da je klub u haosu. Nemaju novca, nemaju ciljeve, nemaju budućnost. Ne želim da budem deo propalog projekta. Zgužvam i njihov papir i bacim ga sa terase.
Ostaje mi samo jedna ponuda koja mi je ostala: Parma. Klub koji je nekad bio velikan italijanskog fudbala, koji je osvajao trofeje i koji je imao legende poput Buffona, Cannavara i Crespa. Klub koji pokušava da se vrati u Seriju A. Klub koji ima dušu i tradiciju. Klub koji je trenutno u Seriji B i koji ima velike ambicije.
Ali da li sam ja pravi za taj posao? Da li imam dovoljno iskustva i znanja? Da li ću moći da podnesem pritisak i očekivanja? Da li ću uspeti da napravim razliku? Pitam se sve to dok gledam u ponudu iz Parme.
Palim još jednu cigaretu i pokušavam da donesem odluku. Osećam leptiriće u stomaku, kao kad sam prvi put izašao na teren kao igrač. Znam da je ovo moj trenutak, moja šansa koju ne smem propustiti. Nisam ni završio cigaretu, kad uzimam svoj telefon i okrećem broj rukovodstva kluba. Čujem glas sa druge strane: “Pronto, chi parla?” Govorim na slomljenom italijanskom: “Buongiorno, sono Mister Serb. Accetto la vostra offerta.” Čujem uzvike radosti sa druge strane žice. Mister presrećni što sam im se pridružio i jedva te cekamo u Parmi. Rezervisali su mi avionsku kartu i rekli da me očekuju za dva dana.
Osećam da sam napravio pravi izbor. Želim da im pomognem da se vrate na vrh, da im vratim veru i nadu, da im stvorim novi tim koji će biti ponos grada. Imam plan kako to da uradim i verujem u sebe.
Svanulo je jutro. Pakujem kofere i spremam se za put. Idem na aerodrom u Beogradu, iza sebe ostavljam moj Novi Sad. Osećam nostalgiju, ali i uzbuđenje. Ovo je moja prilika da ostvarim svoj san. U torbi nosim i rakiju, da nazdravim sa novim kolegama i prijateljima.
Predsednik kluba me je dočekao na aerodromu i odveo me u restoran. Tamo mi je ispričao istoriju kluba i njegove probleme. Rekao mi je da je Parma propala zbog lošeg upravljanja i da se jedva spasila od gašenja. Rekao mi je da nemaju para za pojačanja i da moram da radim sa onim što imam. Rekao mi je da je jedina nada kluba u mladim igračima koji su izašli iz njihove akademije, koja je jedna od najboljih u Italiji. Rekao mi je da je cilj jasan: povratak u Seriju A što pre moguće.
Završili smo ručak i krenuli ka stadionu. Dok smo vozili, gledao sam u grad i osećao njegovu atmosferu. Čuo sam da je Parma grad kulture i gastronomije, i da ima mnogo toga za videti i probati. Osećao sam se radoznalo i gladno.
Kada smo stigli na stadion, zastao sam na trenutak i udahnuo duboko. Preda mnom se nalazio stadion Parma, Ennio Tardini, koji je bio svedok mnogih slavnih pobeda. Sećao sam se kako je Parma bila moćna u Evropi, kako je osvajala evropske trofeje, kako je imala majstore poput Buffona, Capello, Crespo, Veron… To su bili moji idoli kada sam bio dečak.
Bio sam uzbuđen i počastvovan što sam postao deo te priče. Jedva sam čekao prvu utakmicu i da upoznam navijače, koji su poznati po svojoj strasti i energiji. Znao sam da će me podržati i dati mi snagu da vodim Parma do uspeha.
Silazim na teren da upoznam igrače i odmah primećujem jedno poznato lice: Gianluigi Buffon, legendarni golman koji se vratio u Parma posle dugogodišnjeg igranja za Juventus. Iako je u poznim godinama, njegova harizma i autoritet su neosporni. Pozdravljam ga srdačno i zahvaljujem mu što je ostao veran klubu.
Okupljam sve igrače oko sebe i govorim im šta očekujem od njih: red, rad i disciplinu. Kažem im da verujem u njihov potencijal i da ćemo zajedno napraviti velike stvari. Buffon mi prilazi i kaže mi: “Mister, možeš da računaš na nas. Svi smo spremni da damo sve od sebe za Parma. Ti si naš novi komandant i ja sam tvoj prvi oficir.” Njegove reči me kupuju i odmah znam da će biti kapiten sledeće sezone.
Osećam da sam napravio pravi izbor. Osećam da sam na pravom mestu. Osećam da počinje nova era za Parma. Osećam se samouvereno i spreman za izazove koji me čekaju. Sutra je naš prvi trening i jedva čekam da počnemo.
Ljudi voleo bih cuti vase komentare vezane za pricu. Veceras izlazi i klip za youtube.