Сад ћете рећи „види овог буржуја, само шета ван Србије“, али ово путовање о којем ћу писати је мој први самостални одлазак у иностранство, ако изузмемо екскурзије и Црну Гору.
Наиме, пошто сам већ дуже времена са девојком, имали смо у плану да дочек 2012. Године проведемо негде ван земље. Дуго смо штекали кеш, меркали понуде, у оптицају су били Праг, Венеција, Беч... али је избор ипак пао на Константинопољ – Цариград - Стамбол! Какав контраст у поређењу са Крфом. Дестинација јесте „егзотична“ за наше прилике, али је аранжман био чак и повољнији од горе набројаних градова. Обоје смо имали жељу да посетимо ту метрополу која спаја Европу и Азију, мада сам био помало скептичан по томе како ћемо се осећати у Турској.
29. децембра кренусмо на пут. Трајао је неких 20-ак сати, али уопште нам није тешко пао. Стигли смо око поднева по локалном времену и сместили се у хотел који се налази у центру града. Пошто смо се распаковали, упали смо у кому јер нисмо скоро нимало спавали током пута. После неколико сати глад нас извлачи из бунила. Бацили смо се у потрагу за неким рестораном, али у близини су били само неки фаст – фудови. Ипак, срећемо човека који на улици „рекламира“ ресторан који се налази на крову једне врло сређене и модерне зграде. Јебига, знали смо да ће бити скупље, али нисмо имали избора... Ресторан одише елеганцијом, ми наручујемо нека јела и супу која је била прави мелем. Оброци веома укусни са много занимљивих зачина. На крају и нисмо прошли лоше како смо мислили, што се тиче висине рачуна.
Мрак је већ пао, а ми препорођени и опет у животу, одлазимо у вечерњи обилазак. Близу хотела се налазе све знаменитости европског дела града, тако да пешке може да се стигне до Аја Софије, Плаве џамије, палате Топкапи, цистерне... Одмах смо купили мапу, која може да се нађе на многим језицима (али не на српском) и запутили се да видимо како све то изгледа ноћу. Град је пун, врви од туриста, а ми стижемо до наших одредишта и опаљујемо прву туру фотографија. После тога нас је чекало и панорамско разгледање града, и одлазак на азијску страну и видиковац Чамлиџа. Локални водич био је неки наш Турчин, Рамо, са којим је била комедија у бусу. Све је то трајало неких 2-3 сата, и после тога могли смо да се похвалимо да смо стали на азијско тле!
Сутрадан, одмах после доручка, отишли смо на крстарење Босфором. Одмах да напоменем, на све обиласке смо ишли у сопственој режији, јер агенције деру! Но, на крају ћу о томе. Претходне вечери смо већ резервисали крстарење и купили карте, које су коштале 15 евра за обоје. Наравно да се нисмо покајали, одлично је искуство посматрати град са воде. Има доста тога да се види, а неке од знаменитости су палата Доломбахче и мост преко Босфора. Мноштво прелепих вила се налази на самој обали. Тог дана време је било ветровито и хладњикаво, па нисмо могли све време да седимо на палуби, већ смо морали да се угрејемо у кабини уз чај.
Доломбахче палата
Девичанска кула
Након крстарења намеравали смо да одемо до Васељенске Патријаршије. Ипак, пре него што смо се упутили ка њој, свраћамо до Египатске пијаце, или како је још зову, Базара зачина. Е, то је био доживљај! Река људи те носи, галама, свакојаки мириси, незамисливе боје... Права слика турске пијаце, где можеш да се цењкаш до миле воље, где можеш наћи све од турских традиционалних производа. Пазарили смо домаћу кафу, која ненормално мирише, разне зачине, чајеве, ратлуке, алве... Један продавац ме је частио и неким афродизијаком, који још нисам пробао, нека га за „црне дане“.
Египатска пијаца
Када смо коначно изашли из те гунгуле, коначно кренусмо ка Патријаршији. Пре поласка, читали смо на разним форумима искуства људи који су путовали у Цариград, где су нам рекли да, ко воли да пешачи, може лако да стигне до Патријаршије, која је од пристаништа удаљена око 2 км. И ми кренусмо пешке. Међутим, та шетња нимало није била пријатна. Тротоар узак толико да једва једна особа може њиме да хода, ветар дува, почиње ситна, иритирајућа кишица, а ми вучемо кесетине са пијаце... Та 2км се, богами, одужила, процена је катастрофална, сигурно има бар дупло више. Али, ипак смо се заинатили да стигнемо пешке, нисмо хтели да заустављамо такси па да се испостави да смо били близу. Када смо већ били на ивици живаца и воље, питали смо неке Турке колико још имамо да пешачимо. Нису нас скоро ништа разумели, али нас је један од њих довео до зграде на којој је уклесано нешто на грчком алфабету. Мора да смо близу! И заиста, на раскрсници видесмо како се паркира аутобус са грчким таблицама, те после више од сат и по хода дођосмо до Патријаршије. Кад смо ушли у порту, имали смо утисак као да се налазимо испред музеја, а не цркве. Међутим, кад уђеш, видиш сву њену лепоту. Унутра 20-ак људи, сигурно су сви туристи. У то време вршена је служба, и у први мах нисмо приметили свештенике, већ смо разгледали ентеријер. Нисмо ни приметили да службу држи патријарх Вартоломеј, лично! Одједном, из оног негативног расположења, обузе нас нека мирноћа, не знам ни сам како да опишем тај осећај. Тада нам је било јасно зашто је било добро што смо ишли пешке, да смо узели такси можда бисмо стигли раније и све то бисмо пропустили. Некако смо тиме ојачали нашу вољу, као да смо награђени што нисмо одустали и што смо „победили“ сву негативну енергију и фрустрацију коју смо покупили успут. Право мало ходочашће.
Васељенска Патријаршија
У повратку смо узели такси, а препорука је да се одмах договорите за цену, јер нема таксиметра. Возач – дефиниција турског таксисте. Задригао, необријан, пуштених бркова, зна само да каже „тен лира“.
Долазимо до ресторана у којем се служе традиционалне „палачинке“, не могу да се сетим како се тачно зову. У излогу седе две хануме и развлаче коре, а унутра велики простор и са једне стране софре, а са друге регуларни столови.
Пред вече смо отишли на Капали чаршију, или Гранд базар, како се још назива. Иста фора као и Египатска пијаца, само комерцијалније, уз мању гужву и значајно скупље, направљено баш за шишање туриста.
Капали чаршија
У хотел се враћамо око 8 увече, после скоро 12 сати проведених углавном пешачећи! Дефинитивно смо одлучили да новогодишњу ноћ проведемо у хотелу, скокнућемо до ресторана да видимо има ли каквих дешавања, па на спавање.
Још 15-ак људи је остало са нама у ресторану, међу њима и један страшно иритантан лик кога су сигурно у школи свакога дана бацали у контејнер, па одатле вуче комплексе. Наравно, одмах се прилепио за неке равице, од којих се једна попела на сто да ђуска, а нас двоје се кидамо од смеха јер јој је из допичњака испала „она“ ствар... Турци нас максимално испоштовали, пустили Милета Китића, Тармија Рићмија, Маринка Роквића и наравно Нансија!
мала рава
Првог дана нове године, идемо до трга Таксим, најпознатије улице Истиклал и Галата куле. Упадамо у транџу, а после се и жичаром пењемо до трга. Од трга се спуштамо низ Истиклал и долазимо до куле. Успут цевчимо свеже цеђене сокове који могу да се купе на улици. Има разних укуса, наранџа, ананас, грејп, само кажеш који желиш и на лицу места ти исцеди воћке. Сокови су скоро па џабе, коштају од 1 до 3 лире, зависи од воћа и величине. Иначе, две и по лире су један евро.
Жичара
Трг Таксим
кула Галата
Већ смо се одомаћили у трамвајима, па нас и локалци питају на којој станици да изађу! Какав само добар систем имају око наплате карата! Станице су ограђене, у центру су им „жуте траке“ по сред улице, купиш жетон на аутомату, са њим уђеш на станицу и нема никаквог Бус Плуса, куцања карата, контроле... На свакој станици имаш по 2 човека који су као стражари да неко не прескочи ограду, мада види се да то нико и не покушава да уради. Опет оверавамо Египатску пијацу и идемо у дневни обилазак Аја Софије, Плаве џамије, Топкапија... Свраћамо у посластичарницу која нема шта нема од слаткиша.
Топкапи палата
Аја Софија
Плава џамија
На дан повратка било је најлепше време, неких 14-15 степени, не треба ти јакна. Отишли смо на другу страну центра, ка римском аквадукту, који је веома добро очуван, али и делимично порушен због изградње џамије, којих у Истамбулу има чак 2350, ако се добро сећам.
Римски аквадукт
Види се да у тај део града ређе залазе туристи, јер су нас сви пропратили погледом у фазону „како она њега може да држи под руку“. Ми се и овде пристојно понашамо на улици, а можете мислити како смо се тек тамо понашали. Вратисмо се у „цивилизацију“, и пролазимо поред Бајазитове џамије и Истамбулског Универзитета. Свратили смо и до тржног центра Морава, где можете наћи јефтине фармерке које су квалитетне, или производе од коже. Пред полазак идемо на бурек и за пут купујемо ђевреке који су изврсни.
Требало нам је барем два сата да изађемо из саобраћајне гужве при поласку, које су уобичајене сваког радног дана. У повратку смо одлично путовали, мајстори су га сашили са непуних 15 сати са свом том гужвом и границама.
Само још неколико савета ако планирате да посетите Цариград. Никако не уплаћујте излете и обиласке преко агенције. На пример, они траже 40 евра за обилазак Плаве џамије, Аја Софије... а то вам је на 10 минута хода од хотела, јер углавном су све групе смештене у том делу града. И наравно, нигде се не плаћа улаз, сем у Топкапи палату. Мада ми нигде нисмо улазили. Једноставно, нешто те одбија... Људи који су уплаћивали крстарења, дочек Нове године, или су ишли по кафићима за дочек, били су веома разочарани јер су пукли паре, а уз то су се и смрзли и покисли. Обавезно посетити Васељенску Патријаршију, али обавезно! Убедљиво најјачи утисак са путовања! Иначе, Цариград је веома леп, није типичан турски град јер има много туриста и није непријатно боравити у њему. Народ је љубазан, има их доста који натуцају српски, па пазите шта причате на улици.
Кад уђеш у ресторан или бар негде седнеш на чај, конобари само облећу, по петорица те служе. Обавезно се цењкати за све, јер им је то ствар културе. Иначе, већина ствари је јефтинија него код нас. Брза храна им није ништа лошија него наша, а дупло је јефтинија него у Београду.
Ко је у могућности, сигурно неће погрешити ако посети овај занимљив, богат и помало необичан и чудан град. Што се мене тиче, ова 4 дана су мало да би се све обишло без журбе, и не бих имао ништа против да опет путујем у Цариград.